Dragi blogu,
U poslednjih par meseci vratila sam se svojoj staroj drogi. Verujem da jedno vreme stvarno nisam imala dovoljno slobodnog vremena za čitanje koje je uključivalo knjige namenjene mojoj zabavi, tako da jedno vreme nisam ni čitala.
Bila sam zauzeta pripremama za prijemni ispit i čitala sam uglavnom knjige o arhitekturi koje se baš i ne mogu svrstati u moju omiljenu literaturu. U biblioteci sam posećivala stručno odeljenje, a pored police čiji sam stalni posetilac bila prolazila sam sa velikom čežnjom. Taj period bio je jedna velika crna rupa u kojoj sam ja konstantno tumarala. Moj život se tada svodio na jako malo stvari uklopljenih u grubi raspored koji sam konstantno ponavljala iz dana u dan, 40 dana. Nije to neki enormno dugačak period, svesna sam toga, ali za mene je to bio. Ustanem ujutu, skuvam kafu, ispušim par cigareta uz kafu, dozvolim sebi jutarnje zatupljivanje jutjubom i instagramom i onda krenem. Upalim računar i krenem sa čitanjem, iznova i iznova. U početku je to bilo šturo čitanje, par podataka sa jednog sajta, a onda par sa drugog, ali kasnije je to preraslo u izvlačenje na papir enormne količine svih mogućih podataka i detalja na koje sam mogla da naiđem a koji se tiču arhitekture u bilo kom pogledu. Kada me glava od računara zaboli dovoljno da ne mogu da izdržim, ili mi se telo ukoči od tvrde stolice, prebacim svoju učionicu na mekani krevet i krenem sa matematikom. Vežbam matematiku neko vreme, malo se nerviram jer me muče zadaci koje vidim prvi put u životu i onda se vratim na računar i izvučem još neki podatak koji sam planirala da izvučem tog dana. Napravim jednu ili dve pauze za cigaretu u toku dana, ali sve u svemu posle uspešnog dana osećam se iscrpljeno i isceđeno tako da ne mogu ni iz kuće da izađem, tako da nisam ni izlazila.
Sve u svemu, konstantnu pažnju u učenju držala je moja želja za uspehom, tako slatka i velika da sam na dan izbacivanja rezultata ispita bila srećna i ponosna na sebe kao nikad u životu, i želela sam da svi to i vide, moj uspeh.
Elem, da se vratim na temu koju sam započela. Knjige su oduvek, u mom slučaju, bile neki način za beg iz stvarnosti. Ne žeil da budem pogrešno shvaćena, moja stvarnost nije loša, niti bi mi u ijednom slučaju trebao beg iz iste da sam ja osoba sa realnim shvatanjima ovog našeg sveta. Kada sam bila mlađa, svet iz mog ugla nije izgledao kao jedno veliko surovo i nepravedno mesto. Svet je za mene bio nešto lepo, jedna velika i lepa tajna koja čeka da je ja otkrijem. Svet je za mene bio magičan, pun avantura, lepih stvari. Oduvek sam zamišljala čarobna mesta na kojima postoji dobro i loše, i na kojima ljudi uspevaju da razlikuju te dve stvari. Mesta u kojima žive stvorenja iz moje mašte i mesta u kojima magija postoji.
Kada sam čitala, još kao mala, čitala sam nerealne knjige koje su predstavljale moje viđenje ovog sveta. Dok sam polako odrastala to se nije menjalo. Moje omiljene knjige svih vremena postaju Hari Poter knjige i to se do dana današnjeg nije promenilo. U poslednjih par godina zaluđena sam naučnom fantastikom. Ali ne onom naučnom fantastikom za odrasle, nee. Teen naučnom fantastikom. Takve knjige se ne smatraju nekim kvalitetnim štivom ali mene to ne interesuje preterano. Ne čitam ja zato što sam čula da je to dobro za čitanje, već čitam ono što se meni sviđa. 
Nikada nisam razumela kako ljudi mogu da čitaju knjige realizma. Zar nema dovoljno surove realnosti u ovom svetu? Zašto ljudi ne čitaju novine, portale? Zašto se samo ne osvrnu oko sebe ne bi li našli malo realnosti i ljudske patnje? Ne trebaju meni likovi iz knjiga da mi kažu da život nije fer i da je ovaj naš svet jedno veliko loše mesto. Ne trebaju meni izmišljeni likovi da mi kažu da u stvarnom svetu, u većino slučajeva, ne pobeđuju prave vrednosti.
Knjiga koju trenutno čitam zove se Šampion i ona je poslednja knjiga iz triologije Legenda. U suštini, napravljena je na isti kalup svih ostalih distopijskih knjiga i govori o sličnom problemu koji susrećem u većini knjiga koje sam pročitala u poslednje vreme. Tlačenje velikog broja ljudi, mladi buntovnici, velika revolucija.
Shvatam polako da ja već duže vreme čitam jednu istu priču napisanu na mnogo različitih načina. Igre gladi, Divergent, Uspon crvenog, Crvena kraljica, sada i Legenda. I sve na isti kalup, ali se ja iznova zaljubljujem u svaku od triologija. Da li meni to moja savest govori da i sama priželjkujem sudbinu sličnu glavnim likovima? Da li i sama iščekujem kraj tiranije i revoluciju mladih ljudi?
Kako to da mogu da se pronađem i uživim u svaki glavni lik koji mi se servira kroz ove knjige? Ne znam. Svaki put kada završim treću knjigu ja se bacim u neku kvazi depresijicu jer se tu priča mojih likova završava. Shvatila sam da sam počela da previše lično shvatam priče likova. Na neki način se uživim u lik i kao da proživljavam njegovu priču. Razumem sve emocije, sve strahove i nade, stopim se. Tu više ne postojimo knjiga i ja, kao da postajemo jedno. I onda se završi i moj svet se sruši.
Prethodnu trioligiju, Paklene naprave Kasandre Kler, sam toliko isplakala poslednjih 15 strana da sam presušila svoje suzne kanale na makar mesec dana. Kao da mi je neko iščupao deo srca i smrskao ga u kašu, tako sam se osećala. Sve oko mene mi je bilo čudno, kao da ja nisam deo svega toga i da treba da se vratim svom svetu u knjizi. To je mera opsednutosti knjigama koju sam proizvela sama. 
Morala sam ovde da se izjadam jer shvatam da nikoga ne zanima šta ja imam da kažem o knjigama, s obzirom da većina ljudi koje poznajem u životu nisu ni pogledali neku knjgu, a i da jesu to su uglavnom sladunjavi ljubavni romani.
Do sledećeg posta,
Nevena
O ovom filmu ne znam mnogo toga sem da je zasnovan na globalno zaraznoj igrici World of Warcraft za kojoj zaljubljenici u igrice kojima sam okružena imaju mnogo toga da kažu. Mogu da pretpostavim da ovaj film pripada istoj vrsti filmova kojoj pripadju Lord of the Rings i Hobbit na osnovu trejlera, što me je prvo privuklo iščekivanju ovog filma.
Zanimljiva činjenica o Nolanu je ta da na gotovo svim svojim projektima sarađuje sa svojim bratom 
